ПРЊАВОР, 6 .АВГУСТА – Седамдесетдеветогодишња Деса Ђурић из Кокора, одлуком Скупштине општине Прњавор, на Преображење, крсну славу општине, добиће Повељу заслужног грађанина са златним грбом општине. Највише општинско признање стиже у руке старице чија су тројица синова учествовали су у стварању Републике Српске, а двојица трагично настрадала у борбеним окршајима.
Након што је прије 40 година остала без супруга Милована, Деса је као самохрана мајка, подигла и одшколовала кћерку Миру и синове Перу, Небојшу и Ненада. У исто вријеме, како каже, са својих десет прстију подизала је и породични дом, радила све послове, па чак и копала темеље за кућу.
Избијањем ратних сукоба у некадашњој БиХ сустизала ју је трагедија за трагедијом. Прво је на дервентском ратишту изгубила Перу, најстаријег од тројице синова. Вијест о његовом рањавању стигла је 29. августа 1992. године, а од задобијених рана исти дан подлегао је у болници у Бањалуци. Перо је указом предсједника Републике Српске 2017. године постхумно одликован Медаљом заслуга за народ.
Након братове погибије на ратиште одлази и најмлађи, тада двадесетогодишњи, Ненад.
„Најгоре ми је било када је отишао Ненад. Молила сам га да не иде, био је млад , неискусан. Није прошло ни годину дана како је био на ратишту нестао је на Озрену. Тек сам га лани сахранила“ , са сузама у очима прича Деса.
Пуних 25 година чекала је Деса вијести о несталом сину, прошле године на идентификацији посмртних остатака у Бањалуци преопознала је синовљев сат и плави џемпер који му је исплела.
„Овим рукама је мајка плела џемпер свом Неши да се у рову не прехлади. Ни слутила нисам да ћу га једном помоћу њега препознати. Хвала Богу да сам дочекала да и мој Ненад буде сахрањен поред браће, да почива у миру“ , каже Деса.
И трећи син Небојша био је учесник протеклог рата, а након Перине погибије и Ненадовог нестанка помагао је мајци да преброди тешке животне тренутке.
„Док је Небојша био жив успјели смо прекрити кућу, а из Борачке организације су нам дали 8.000 КМ помоћи да купимо потребну столарију и материјал“ , са сјетом присјећа се ова старица.
Небојшино срце стало је изненада у априлу 2011. године, било је преслабо да преброди све животне ударце.
На новинарско питање како је успјела да издржи губитак три сина ова мајка херој кратко је одговорила – живјети се мора даље.
„Радим помало, то ме држи, борим се. Имам успомене, сваки дан гледам њихове слике. Губитак је тешко преживјети, често је потребна и помоћ доктора“ , прича Деса.
Данас живи са унуком Виданком и њеном породицом, о мајци брине и најстарија кћерка Мира, која живи у Аустрији, а при руци се када треба нађу и остали унуци и праунуци.
Општинска борачка организација покренула је иницијативу да Ђурићева буде одликована и орденом предсједника Републике Српске. /крај/тс/фото
